Autizam

Šta je i kako nastaje autizam?

Ukoliko dete ima poteškoća u socijalnom funkcionisanju i interakciju sa drugim ljudima, nerazvija govora i komunikaciju, kao i neobična ponašanja uz ograničena interesovanja za uobičajene vršnjačke aktivnosti, onda možemo posumnjati da se radi o poremećaju autističnog spektara (tj. autizam), odnosno pervazivnom razvojnom poremećaju, kako se ranije nazivao ovaj poremećaj. 

Autizam je neurorazvojni poremećaj. On je češći kod dečaka nego kod devojčica, a jasan uzrok za nastanak ovog poremećaja nije poznat. Smatra se da je u pitanju grupa srodnih poremećaja sa mnogo različitih uzroka, koji se ispoljavaju kroz klasične simptome u govoru, komunikaciji i ponašanju. U najvećem broju najverovatnije se radi o genetskim faktorima, ali specifičan gen/geni još nisu potvrđeni.

Među roditeljima često možemo čuti da nakon primanja vakcine, najčešće MMR sa ulaskom u drugu godinu, oni primećuju karakteristične osobine ovog poremećaja kod deteta. Međutim, ne postoje jasni naučni dokazi da nijedna vakcina na bilo koji način može da uzrokuje ovaj poremećaj. Takođe, glutenska ili kazeinska intoleracija, i ostale moguće intoleracije na hranu, lekove, gljivice i slično, nisu uzrok poremećaju. Ovi poremećaji mogu biti pridruženi autizmu.

Kako i kada roditelj može uočiti simptome autizma?

Autizam se javlja rano i roditelji već tokom prve godine mogu primetiti neke simptome i znake poremećaja. Međutim, simptomi i znaci poremećaja mogu biti ispoljenji u različitom stepenu i obliku, te je pouzdana dijagnoza moguća tek oko drugog ili trećeg rođendana. Važno je da za pouzdanu dijagnozu postoji veći broj ispoljenih karakterističnih simptoma, a ne samo jedan ili dva, I da dijagnozu postavi dečiji psihijatar.

Postoje neki rani “znaci za uzbunu” na koje roditelji treba da obrate pažnju:

• Beba ne brblja i ne gestikulira sa oko 12. meseci,
• Dete ne izgovara nijednu reč smisleno sa oko 16. meseci,
• Dete ne koristi fraza od dve reči smisleno sa oko 2. godine,
• Ne odaziva se na poziv po imenu do kraja prve godine,
• Prestanak ili gubitak govora na bilo kom uzrastu,
• Majci se čini da dete ne prepoznaje njeg glas od 6. meseca pa na dalje,
• Dete ne razmenjuje vokalizaciju sa roditeljima posle 6. meseca,
• Dete ne gleda ljude u oči ili ne prati ljude pogledom,
• Dete se ne smeje, ili
• Dete deluje odsutno i kao da vas ne čuje šta mu govorite.

Kod neke dece su ovi navedeni simptomi blagi ili neprimetni tokom prvih godina, ali postoje neki kasni “znaci za uzbunu” na koje roditelji treba da obrate pažnju:

• Dete ne pokazuje interesovanje za vršnjačke aktivnosti,
• Dete ima poteškoća da stekne prijatelje i uglavnom nema nijednog najboljeg druga,
• Dete ne inicira komunikaciju sa drugima, uglavnom pasivno stoji pored druge dece,
• Dete se ne idra igre pretvaranja i ne igra društvene igre,
• Detetov govor deluje kao da govori robot, jezičke konstrukcije su neobične
• Preokupacije određenim predmetima, njigovom teksturom, mirisom i slično,
• Stalno insistiranje na istim stvarima, rituali oko hrane, kupanja, ili
• Druge ljude doživljavaju kao stvari ili kao “alat” za zadovoljenje svojih potreba.

 

Kako se poremećaj dijagnostikuje?

Danas ne postoji specifičan medicinski test za otkrivanje ili dijagnozu autizma. Dijagnoza se zasniva na posmatranju ponašanja deteta u određenim situacijama, psihološkom testiranju i proceni razvoja, pedijatrijskom i neurološkom pregledu, uz primenu strukturisanih intervjua sa roditeljima. Tim za dijagnozu ovog poremećaja čine dečiji psihijatar, pedijatar, neurolog, psiholog i defektolog-logoped.

 

Kakav je značaj ranog otkrivanja?

Rano uključivanje deteta u intenzivne tretmane pokazuje značajno bolje socijalne i akademske ishode u kasnijim periodima života.

 

Kako se poremećaj leči?

Lečenju poremećaja pristupa se na sistematizovan način koji uključuje specijalnu edukaciju akademskih veština, trening socijalnih veština, logopedski tretman usmeren na govor i jezik, i lečenje pridruženih psiholoških, neuroloških i pedijatrijskih poremećaja. Lečenje se sprovodi primenom raznih edukativnih, bihejvioralnih, i psihoterapijskih tehnikama i primenom lekova kada postoje pridruženi poremećaji.

 

Da li se i kome roditelji mogu obratiti ako misle da njihovo dete ima problem?

Često se dešava da prođe i po par godina, a da poremećaj ne bude dijagnostikovan, jer dete bude nedovoljno sagledano samo od stane defektologa, logopeda, ili pedijatra/neurologa.  Najčešće se dešava da deca budu dijagnostikovana kao disfazija, odnosno usporeno usvajanje govora i jezika. Veoma je važno reći da je dečiji psihijatar neophodan u procesu postavljanja prave dijagnoze i zato roditelji treba da se uvek prvo jave dečijem psihijatru kada postoji bilo kakva sumnja o poteškoćama u razvoju govora i jezika, socijane interakcije i/ili komunikacije.

 

Dr sci med. Dejan Stevanović
Dečiji psihijatar